Ako bi da me pitaš, reći ću tiStrah me jeNe mogu da spavam noćuTišina mi je bučnaSvetlost me lažno smirujeAko bi da znaš, da razumešČovek samHrabra, jer tako moraAli je u meni oluja tugeJer pored hrabrostiMora i deo otuđenostiAko bi da osetišNemoj!Ostani na sigurnomNe prolazi kroz strahoveNe idi u samoćuNe idi u nepoznatoI da se... Continue Reading →

Strah. Maskiram to osmehom. Možda ovo i nije flomaster koji svesno biram, samo je tako, opravdavam to činjenicom da sam to ja. Jaka, svemoguća. Priznajem strah, ali tek toliko da se to ni ne čuje...Odsekla sam se. Treba mi sigurnost i tu sigurnost moram u sebi da nađem. To ne volim, a u isto vreme... Continue Reading →

Odjednom sam tužna, Zemlju bombe trujuNijedan rat nije sprečio olujuSve dok prirodu svojatamo i za nju se silom borimoZaboravljaćemo da budemo zahvalni na svima i svemu što volimoŽivot se dešava, Sunce se k'o i uvek smenjujeAl' zatrovan mozak s oružjem preterujeNekome danas dan počinje svetlom eksplozijeNeko možda reći će "To je sve život", al' ja... Continue Reading →

Ni ove noći ti neću napisati pesmu i oči ću sklapati na pola, da možda osetim telefon kad zavibriraKad me noć odvede u snove, a i tamo te često čekam, kad konačno dođeš, ja neću zora da me diraGovoriću ti o svemu, slobodno i bez straha, kao da sutra ne postoji, jer nikad ne znaš... Continue Reading →

Kad odem, prestanem i odustanemTi nemoj tada počinjati ili nastavljatiTim redom kada krenem, kada konačno stanemUnazad ne gledam, nijedna uspomena tamo ne može da me vratiKada prijatelji postanemo samoTi me ne zovi u parkove gde se rađaju ljubaviJa neću ni šetati, ni sedeti s tobom tamoJer tamo nećemo biti iskreni, ni praviČućemo se ponekad i... Continue Reading →

Jedna mala večnost, neproživljenaJer tako trebaI mali nemiri, dok ne ostane samo senaNoć još vrebaVašari nude besplatne vožnje u mom stomakuEmocije u redu stojeDo jutra, nadam se, provozaće i sreću lakuDa se bar neke emocije ringišpila bojeDa l' je jutro samo onda kad svanePitaju se sitni satiIli je jutro kad se dušom da'neKad se tuga... Continue Reading →

Žao mi je zbog poruka, žao zbog zagrljajaČemu da se nada neko ko ne ume ni da sanjaUtišavam misli, zaborav dozivam i dobro mi ideIpak ponekad ruke zadrhte, oči se sklope, a usne zabrideŠta ću s tim, u koji ćošak dana da oteram nejasnoStrpljivo čekam trenutak kad će biti prekasnoViše se tome nadam i to... Continue Reading →

Ti si mi merilo koliko me neko voliKoliko treba da praštam kada boliTi si mi izgradio slab karakter i voljuO sebi da nemam sliku boljuZbog tebe veoma dobro laži prepoznajemPreko njih s osmehom prelazim, granice ne poznajemKad me povrede i bol se spusti na grudiPlašim se da me ne ostave, praštam bez da se iko... Continue Reading →

Ljudi se igraju tuđim nadanjima, padanjima, stradanjima. Možda boli to što sam i sama čovek.Ljudi se igraju svojim voljenima, prezirima, prošlostima. Možda sam istu igru igrala, nekad svesno.Ljudi se poigravaju tuđim osećanjima, obećanjima praznim krpe rupe koje su izbušili igrom. Obećanja bacaju u razočaranja, rupe su sve dublje.Ljudi se poigravaju tuđim čekanjima, iščekivanjima, a zaborave... Continue Reading →

"Malo je potrebno, zar ne?"Poruka na krevetu koji je raspremio samo za nju. U toj sobi, u tom trenutku, konačno postoji ta ceduljica sa nacrtanim zagrljajem, mali znak da misli o njoj dok je nema.Težina...Kada to sat otkuca kasno? Zar nisu sve brojke iste uvek? Zašto je nekad kasno?U glavi joj odzvanja: "Malo je potrebno,... Continue Reading →

Stalo mi je da mi duša ne poružniDa mi osmeh ne izgubi sjajDa mi reči ne izgube smisaoStalo mi je da me strah ne sputaDa me strast ne obuzmeDa me nepoznato ne zavedeStalo mi je da sačuvam vrednostiDa umem da prepoznam ljubavDa prave prijatelje čuvamStalo mi je da koračam s veromDa mi sat uvek otkuca... Continue Reading →

Ponoć je! Četiri nule, treba zamisliti želju.Zašto baš na ta ista broja? Ne znam.Nemam želje. Imam, ne želim da su takve, a možda i želim, ali ne bih da ispadne da su to moje želje. Krijem se od sebe same.Ja zaista pazim šta želim, jer ne znam šta bih s ostvarenjem tih želja. Ako te... Continue Reading →

Ovih dana ispunjavam obećanja, samo treba da ih zatražiš.Tražili su da javim gde sam kupila haljinu, obećala sam i ispunila.Tražili su da, ako naletim, slučajno, na informacije o jogi, da im prosledim. Uradila sam!Tražili su kontakte, podelila sam!Tražili su društvo, bila sam tu.Tražili su da im se ne javljam, da razumem. Nestala sam!Traži da obećam... Continue Reading →

Toliko je lažnih ljudi na ovome svetu!A šta ako ja sam jedna od njih?Toliko varalica sopstvenog života!I šta ako ja sam jedna od njih?Previše životinjskih nagona u dvonošcima.Možda nosim to u sebi?Mnogo tajni i loših energija.Šta ako sam tog vrtloga deo?Mnogo površinskog i bez duše.Da li se u to uklapam?Samo fizičko i bez ljubavi.Da li... Continue Reading →

Kad prestanem da pišemA dišem, i dalje dišemZnaj da o nečemu ćutimI slutim, tiho slutimKad kreativno zapostavimNa dušu malo tačku stavimTad život kao bolji jurimNegde kroz zid glavom žurimKad sat otkucava vremeA ja ga nemam za meneSebi dam umorne ostatkeNoći su mi stalno kratkeKad za nežnost nema snageDaleke postaju osobe drageLjubav se tad ne množiNema... Continue Reading →

Blog na WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: