Priče

Puzla ne pripadanja

Nekad su se žene koje su drugačije spaljivale, vešale. Svaka se borba protiv ustaljenosti kažnjavala grubostima, nerazumevanjem.
Mislila sam, drugačije je. Ljudi su savremeniji, napredniji, osvešćniji, borbeniji, svesniji sebe i svog uticaja. Mislila sam…
„Budi drugačija, ali ne kako ti misliš da treba, nego kako ja hoću.“ „Ti si svoja, i to je super, ali kad bi mogla…“
Kad bih mogla šta? Da ne postojim, da sam tuđa, da se ne poznajemo, da sam ono što nisam? Ni tada ne bi valjalo. I nije do vas! Do mene je… Do mene što mi je stalo do vas, do vašeg mišljenja, odobrenja, prihvatanja. Do mene je što sebi nisam dovoljna i što uporno želim da se uglavim u puzlu kojoj ne pripadam nikako drugačije, osim rođenjem.
Okrnjena, nepotpuna, drugačije obojena, umišljena, hirovita, borbena, maštovita… Ne može se takva uklopiti u puzlu straha, običnosti, ćutanja, pognute glave…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s